Dobitnik Nobelove nagrade iz ekonomije, Teodor Šulc, tvrdio je da je siromaštvo zemlje pokazatelj nepoznavanja ekonomije poljoprivrede. To jeste tačno jer ekonomija svih zemalja, u većem ili manjem delu, zavisna je od poljoprivrede. Značajan doprinos poljoprivrede ekonomiji vidi se od obezbeđivanja stotina hiljada radnih mesta širom zemlje, pa sve preko doprinosa nacionalnom dohotku. U 2010. godini, oko 25 miliona ljudi je redovno učestvovalo u poljoprivrednom radu u Evropskoj uniji.

Međutim, još od industrijalizacije akcenat na poljoprivredi je sve manji. Opet, posvećenost poljoprivredi varira od zemlje do zemlje. Svet ne oskudeva za poljoprivrednim proizvodima, ima ih na pretek, ali cene tih sirovina su sve niže. Poljoprivrednici moraju da se izbore sa odnosom uloženog i zarađenog, a da ne postave nerealne cene na svoje proizvode.

Na primer, ukoliko se poljoprivrednik bavi sađenjem krompira, ili neke druge krtolaste biljke, on mora da vodi računa o plododeru, obradi zemljišta, đubrenju, setvi i sadnji, nezi zasada i berbi. Sve te aktivnosti zahtevaju radnu snag, vreme, materijal, tj.  zdrave i neoštećene krtole, kao i odgovarajuću opremu, kao što je veštačko ili organsko đubrivo, sadilice i vadilice krompira, freze i razni drugi sitni alati. Kada pogledamo širu sliku vidimo da je u gajenje krompira uloženo mnogo truda i odgovornosti, a da to poljoprivrednici relativno jeftino naplaćuju na tržištu, jer se krompir uglavom koristi kao osnovi materjal u daljoj proizvodnji. U mnogim zemljama, da bi poljoprivreda opstala i napredovala, neophodne su državne subvencije, bespovratna sredstva raznih organizacija  i slično.

Postoji par metoda kako da se pospeši položaj poljoprivrede. Jedna od metoda jeste smanjenje sadašnje stope degradacije i gubitka proizvodnih poljoprivrednih površina usled erozije, sanilizacije i isušivanjem nutrijenata. Ovaj instrument nije toliko prisutan u praksi jer zahteva visoke troškove.

Korišćenje moderne tehnoligije kako bi se iskoristio maksimalan kapacitet prinosa na poljoprivrednom zemljištu.

Distributivni sistemi su izuzetno nejednaki u većini zemalja i često su nepouzdani. Pristup hrani i drugim poljoprivrednim dobrima mora se povećati kako u pogledu dostupnosti (isporuke), tako i u pogledu priuštivosti.

Da bi se umanjili uticaji na životnu sredinu, moraju se osmisliti sistemi upravljanja poljoprivredom koji su pogodni za specifične oblasti i useve. To bi omogućilo smanjenje veštačkih inputa, odnosno korišćenje đubriva i pesticida.

Žitarice se mogu uzgajati u malim agro-šumarskim parcelama. Usevi kao što su avokado, papaje, paprike, palmino voće, mango i mnoge druge lokalne kulture se na ovaj način uzgajaju u Amazonu.

Obezbeđivanje sistema stanica za istraživanje tropskih poljoprivrednih gazdinstava i, posebno, stručnjaka za zemljište za pomoć lokalnim poljoprivrednicima. Ovo je apsolutno neophodno za uspeh reforme poljoprivrede. Ako poljoprivrednici ne znaju ili ne razumiju metode, ništa se ne može poboljšati.

Sve ove promene zahtevaju da poljoprivrednici dobiju ekonomske koristi kako bi dobili podsticaj za pravilno korištenje različitih tehnika i tehnologija. Ekonomska i naučna pomoć će biti potrebna od međunarodnih i nacionalnih vladinih agencija, kako bi se osiguralo da sve promene budu zdrave, prilagođene lokalnim uslovima i bezbedne za životnu sredinu.